Nema me više u tvojim molitvama,
više me putem ne prate.
A noc mi preti, ponoc i pusta tama,
kad me se samo dohvate.

Više me ne voliš,
kad se vracam nisi budna,
ne goriš,
gasne naša zvezda cudna,
lažna srebrna stvar.

Daleko putujem,
vetar nudi neke rime,
kupujem,
pristaju uz tvoje ime,
dva-tri stiha na dar.

Ne slušam više šta šapuces dok snivaš,
plaši me koga pominješ.
I sve si dalja, a sve mi bliza bivaš,
kao da opet pocinje...

Ali me ne voliš,
to se uvek drugom desi,
govoriš,
ali više ne znam gde si,
da li neko to zna?

Šta sam uradio?
Kakva tužna humoreska!
Gradio
ispod gradova od peska
dubok bezdan bez dna.